"Svako u životu zaslužuje ovacije barem jednom."

 

Moram priznati da sam pomalo nervozna dok pišem ove redove. Nije lako pisati recenziju. Pokušavam da knjizi koja je ostavila veliki utisak na mene odam poštovanje koje zaslužuje. Verujte mi na reč, "Čudo" je naslov koji svako treba da pročita ma koliko imao godina.

Neke knjige su privlačne zbog akcione tematike i scena koje je upotpunjavaju. Čitalac je prosto toliko opčinjen da sa žarom okreće stranicu i čita šta se to dalje dešava. Ovo nije takva knjiga. "Čudo" je naša surova realnost. Možda namenjena mlađoj publici ali uspeva da privuče svačiju pažnju.Ulazite sve dublje u priču da toga niste ni svesni. Likovi toliko realni,da dok čitate osećate kao da ih poznajete i da su oni vaša svakodnevnica. Oni su ti koji vas uvuku u priču i ne puštaju. Radnja nije previše komplikovana ali je dovoljno razrađena da vas uvede u Agijev svet i životnu priču.

Naime, "Čudo" je priča o desetogodišnjaku koji se zove Avgust Pulman. Jedino što ga izdvaja iz grupe prosečnih petaka je njegovo lice. Njegov deformitet. Agi je veliki deo svog života proveo po bolnicama,operacionim salama. Nije dozvolio da to utiče na njega. Uz njega je porodica,mama,tata i sestra Vija,koji ga neizmerno vole. Usuđujem se da kažem da je on jedan pomalo čudan dečak ali jedini u priči sa "normalnom" porodicom. Knjiga prati njegovo putovanje kroz školovanje,drugarstvo pa čak i okrutnost koja ga čeka u pravom životu. Dugo je bio zaštićen i kad tad je morao da se suoči sa realnošću. Upoznajemo njegovo društvo,Džeka Volija i Leti, Mirandu,drugaricu njegove sestre, kao i Džastina, Vijinog momka. Svi oni su deo njegove priče.Nezaboravnu kerušu Dejzi koja je njegova saputnica. Ipak, Agi je taj koji vodi. 

Ono što čini ovaj roman neverovatnim je to kako spisateljica,R.H.Palasio, govori,bez ikakvih premišljanja, o ovakvoj temi. Napisan je sa toliko iskrenosti i ljubavi da vas sve dotiče. Lepota knjiga je i u nekolicini tačaka gledišta. Dobijamo više perspektiva priče. Ko kako šta vidi. Čujemo glasove svih. Sama priča je pomalo tabu tema,ali to je naša realnost. Naša surova realnost.

Moram priznati da je bilo delova koji su mi naterali suze na oči. Ali nije ono što mislite. Nije me tuga naterala,već sreća. Koliko samo ima lepih rečenica, dela koja se ne zaboravljaju i pre svega međuljudski odnosi koji cvetaju i menjaju se. Avgust je oličje mladosti. On ne može biti zaustavljen niti gurnut u stranu. Agijev lik je izvanredno napisan. Dopire do vas. Bilo svojim humorom ili hrabrošću. Jedan od najlepših protagonista. On je neko koga volite zato što je on Agi a ne zbog toga što izgleda ovako ili onako. Prosto ni nemam reči koje mogu opisati ovu knjigu. Uzela sam je sasvim slučajno a sada ne znam kako ću je ostaviti. Bilo mi je teško dok sam je zatvarala.
Završiti ovu knjigu, bez da se ne osećate drugačije, nije moguće. Ne možete a da ne počnete da ne razmišljate o svemu. Možda vas empatija donekle natera da krenete da čitate ali to nije ono što će vas zadržati. Nešto što sam pročitala na prvoj stranici je na mene imalo ogroman utisak. To je sledeća rečenica : "..:jedini razlog što nisam običan jesto to što me niko drugi tako ne vidi.". Od tog momenta sve mi je bilo jasno. Znala sam da ovu knjigu neću moći da ispustim. Ne znam,ali ovo delo za "mlade" je toliko moćno da čak mislim da može "velike" da navede na razmišljanje. Jedna velika manipulacija emocijama koja se završava na pravi način. Sve ide ka tom finalnom poglavlju.
Završavam sa tim da je "Čudo" jedan veliki rolerkoster. Čega? To vi odlučite sami.
Ostavljam vas sa par slika na kojima su citati ove divne životne priče.
 

Toliko od mene. Nadam se da vam se svidelo. Pišem vam nekom drugom prilikom.

Ćo.
 -Srpska Buktjuberka (@buktjuberka na Tviteru)

PS. Ako vam se svidelo lajkujte i šerujte na svojim društvenim mrežama. Obavezno pogledajte i izdanja "Derete" koja nam je omogućila da upoznamo priču Avgusta Pulmana.