„Ljudi često ne uspevaju da vide ono što je drugima očigledno.“

The Rosie Project, Graeme Simsion

Došlo je vreme da ponovo napišem jednu recenziju. Dugo sam čekala ovu knjigu i konačno sam je dobila pre nekoliko nedelja uoči Sajma knjiga u Beogradu, pri velikom popustu. Moja sreća nije mogla da bude veća. Samo ću reći – čekanje se isplatilo.

Kao i obično, nisam naglasila koja je knjiga u pitanju. Radi se o delu „The Rosie Project“, autora Graemea Simsiona. Pratimo Dona Tilmana, profesora genetike, koji nikad nije uspeo da izvede ženu na drugi sastanak. On je jedan drag čovek koji prijatelje može da nabroji na prste jedne ruke, ali prosto nema sreće u ljubavi. Kao da za nju nije stvoren. Ipak, odlučio je da je vreme došlo da konačno pronađe ženu koja će mu biti supruga. Don stvara takozvani „The Wife Project“ na osnovu koga bi trebao u tome da uspe. Da naiđe na ženu koja ispunjava sve njegove zahteve. U tom momentu upoznajemo Rosie. Devojku koja uopšte ne zadovoljava Donove zahteve, ali on u njoj vidi nešto. Među njima se javlja divna veza i Don, kao genetičar, pomaže Rosie da pronađe svog biološkog oca. Eto nama Rosie projekta.

Prosto ne znam ni kako da počnem. Kako da opišem šta sam sve osećala dok sam čitala ovo. Kada nešto dugo čekate, a ono ne samo da ispuni vaša očekivanja nego ih i prevaziđe – teško je to svesti u nekoliko rečenica. Delo jeste takvo da je prosto programirano da ima srećan kraj, ali to se da i te kako zanemariti. Najveći ultimatum u ovoj knjizi je da „ljubav nije nauka“. Svidelo mi se to kako je Don zapravo postao fasciniran Rosie i koliko ju je zavoleo, iako ona nije prošla njegov upitnik, i ispustila mogućnost da mu bude supruga. Rosie je opisana kao devojka koja je slobodnog uma, vrlo britka i interesantna. Užasno je zanimljivo čitati i sagledati dinamiku njihovog odnosa jer su oni zaista polarni opoziti. Dona nije moguće ne zavoleti. Donekle pati od Aspergerovog sindroma, toliko je direktan i ne može da se obuzda da ne prokomentariše nešto, na možda malo neprikladan način, ali je to toliko slatko. Sam odnos Rosie i Dona je nezaboravan. Na prvi pogled nisu stvoreni jedno za drugo. Mnogi kažu da ih ova knjige podseća na dela „Sliver linings playbook“ ili „Attachments“. Složiću se da postoje neke sličnosti.

Iako se knjiga zove „The Rosie Project“, Don je taj koji je nazaobilazan. Uz sve njegove luckaste momente, i donekle nemogućnosti da upravlja društvenim situacijama, zavolite ga. Nemojte me pogrešno shvatiti, on vam se dopadne baš zbog toga kakav je, a ne zbog neke empatije ili tome sličnog. Cela knjiga je obilje slatkih momenata, ponekad i emocionalnih. Vi živite uz njega i navijate za njega. Rosie nije u Donovoj senci i ona je veliki deo priče, ali za mene, on je bio taj koji me je vezao za knjigu.

 Vrlo lako se čita, nije ozbiljno štivo, rekla bih pre društveno. Ako vam ikad bude trebala neka knjiga koja treba da vas izvuče iz slumpa ili da vas raznodi, ovo je taj roman. Možda ćete se i vi, kao i ja, zaljubiti u celu priču – Dona kao jednog nesavremenog lika i Rosie koja je jin njegovom jangu.

Toliko od mene.

 Do nekog sledećeg teksta.

Ćo.

-Srpska Buktjuberka (@buktjuberka na Tviteru),za bilo kakve komentare,preporuke šaljite mi mejl na srpskabuktjuberka@gmail.com

Zašto uopšte volimo da čitamo?

Svaki vid umetnosti ima to čuveno pitanje koje započinje upitnom rečju „zašto“. Zašto slušamo muziku? Zašto idemo na izložbe? Zašto se prepuštamo nekim drugim svetovima na papiru? To su velika pitanja a odgovor na njih iskreno verujem ni ne postoji. Ipak,pokušaću da dam neki oblik odgovora,barem na osnovu nekog mog čitalačkog života i iskustva.

Pisala sam o tome kako sam kao mala uživala u knjigama i knjižarama. Kako sam sama naučila da volim slova i tekstove. Mogu čak reći da mi je to i nasledstvo jer sam sa bakom, od kako znam za sebe,čitala. Ja neku svoju knjigu za male,a ona pak neku knjigu za „velike“. Ta ljubav se rodila sama od sebe.

Veliki deo te ljubavi je i sloboda koja se pruža pojedincu dok čita. Kada gledate TV ili neki film vi vidite ono što i drugi vide. Ograničeni ste. Nemate prostora za svoje viđenje. Nema ničeg posebnog u tome. Kada čitate,vaša mašta oblikuje priču. Vi stvarate detalje i samo je vi vidite tako. Postaje nešto vaše,lično.

Nešto što je mene uvuklo u taj čudesni svet slova i priča je činjenica da te priče prkose vremenu. Možda zvuči čudno ali dopustite mi da objasnim. Dešavalo se da pročitam neko delo više puta u rasponu od nekoliko godina. Moj omiljeni primer je Servantesov „Don Kihot“. Pročitala sam ga prvi put kada sam imala 15 godina. Tada nisam mogla da ga smislim. Sledeći put sam ga pročitala neposredno nakon mog 20. rođendana. Kao da ga nikada nisam ni čitala. Lepota velikih knjiga je to što vam daju tu mogućnost različite tačke gledišta svaki put kada je pročitate. Možda će vam prvi put nešto promaći,drugi vas neće ni zanimati a treći put kada to pročitate biće vam sve jasno. 

Za kraj sam ostavila nešto meni vrlo drago. Ako ste pročitali opis mog bloga znate na šta mislim. Knjige su prilika za druge svetove. Možete da se izgubite u univerzumu koji nije vaš i da vas ne bude ni malo briga. Možete biti ko god poželite. Kada je u pitanju sloboda razmišljanja i izmišljanja nebo je granica. Čitanjem se odlazi na put na kom je svaki korak dragocen i u kome se uživa.

Svaka vrsta emocija može da se oseti. Treba da se oseti. Možda i najbitnije,može da se proživi bezbroj puta.

U tome je lepota čitanja.

Eto,toliko od mene ovom prilikom. 

Do nekog sledećeg teksta. 

Ćo.

 -Srpska Buktjuberka (@buktjuberka na Tviteru)